Vijesti

Prvi odlomak današnjeg evanđelja oslikava zanimljiv prizor: Isus, oko kojega se mnoštvo gura da čuje riječ Božju, stoji pokraj Genezaretskog jezera.

U općoj gužvi Isus se doimlje pasivno. Međutim, nije tako. Jer Isus nešto traži. Ne u mnoštvu iako ono, očito, ima vrlo plemenitu nakanu. Isus je "zapeo" za ribare koji se ne guraju da čuju njegovu riječ. Oni rade svoj posao: Ribari bili izišli iz njih (iz lađa) i ispirali mreže.

Izići iz onoga od čega živim - da bi to Isus spazio, ušao u to... Da bi me zamolio (jer to je ipak moje) da malo otisnem od kraja... Isus mi uljudno prilazi: želi mi priuštiti nužan odmak od onoga od čega (mislim da) živim, o čemu (mislim da) ovisi moja egzistencija. Nije ribar, a želi u lađu. Nije grješan, ali želi u moj život. Zna točno što hoće od mene: da otisnem od kraja, ali malo. Tek toliko da se ne vidim ja nego Krist u meni. Ja da se umanjujem, a on da raste.

Iz moje lađe - bila je moja - on želi poučavati mnoštvo. Mene nije čak ni pozvao da ga slušam. Trebao je moju lađu. Ona će mu omogućiti da se i sam odmakne od mnoštva koje se gura oko njega. Mnoštvo je naporno. Bučno. Mnoštvo je bezimeno. A ja, ja imam ime -  zamolio me je da uđe u moju lađu... Tog sam se časa zajedno s drugima bavio dosadnim poslom - ispiranjem mreža... Čovjek sam koji mučno radi. Uvijek, doduše, računam i sa srećom. Ribar sam. Nisam poljodjelac. Ne mogu stvoriti zalihe za godine mnoge. Sve što imam to je moja lađa. Danas bogat ulov, sutra ništa. Danas oluja, sutra utiha.

Kada dovrši pouku, reče Šimunu: "Izvezi na pučinu i bacite mreže za lov." 

Ne samo da je ušao u moju lađu nego je i preuzeo inicijativu u njoj. No, to je bilo tek kad je dovršio pouku. Iako sam bio iskusan ribar, nisam mogao odbiti. U meni je odzvanjalo ono o čemu je govorio iz moje lađe. Čuo sam iako sam istovremeno ispirao mreže. Jer ispiranje mreža je i meditativan posao: ruke su zaposlene, uši otvorene i srce budno. Tako sam naslutio da svoje profesionalno iskustvo ne smijem učiniti zaprjekom za nešto jedinstveno što se možda sprema. Ribar sam. Računam s iznenađenjem...

Takav je moj Učitelj. Potrebno je bilo malo otisnuti od kraja da bi on mogao početi pouku. I potrebno je bilo izvesti na pučinu kad je dovršio pouku. To je neizbježna dinamika koja zahvati svakoga koji ga pusti u svoju lađu. Otisneš samo malo od kraja i već si na potrebnom odstojanju od bezimena mnoštva, a izvezeš čak na pučinu pa nisi osamljen - tu su i druge lađe koje se pune tvojim ulovom. Toliko su pune da bi mogle potonuti.

Vidjevši to, Šimun Petar pade do nogu Isusovih govoreći: "Idi od mene! Grješan sam čovjek, Gospodine!"

Tada se dogodilo... Nije to bilo iznenađenje s kojim sam kao ribar zapravo uvijek računao. Bilo je to preneraženje. Bijah se prenerazio zbog prodora Boga u moj život. U moj mali, obični život. Osjetih se nesigurnim za nj. Shvatih da od sada u njemu više nikada ništa ne će biti sigurno, mirno i predvidivo kao što je predvidiv neuspješan ribolov po danu...

Noć,

shvatio sam,

to je sve što sam ja u svom životu postigao,

sve što sam bio kadar učiniti,

sav moj trud....

Svu noć sam se trudio i - ništa....

Dan,

shvatio sam,

to je vrijeme kad je naišao Učitelj.

Kad je stao pokraj Genezaretskog jezera.

Kad je spazio moju lađu.

Dan je bio kad je ušao u nju.

Kad je poučavao iz nje.

Dan je bio,

bijeli dan,

kad smo izvezli na pučinu.

Dan je bio kad sam se prenerazio zbog lovine riba.

Dan je bio kad sam shvatio

da lađa nije sve što imam,

nije sve što želim.

U jednom danu postao sam netko drugi,

radikalno drukčiji.

Promijenio sam bioritam.

Učitelj mi je rekao

da ću odsada uvijek loviti po danu.

Loviti ljude.

Biti njegov učenik.

Dan,

još uvijek shvaćam,

nema kraja.

s. Dragica Ivkić